25.3.2024.

Zajedničko promišljanje o zaštiti životne sredine na globalnom nivou kroz intervjue sa stvaraocima koji se bave životnom sredinom. Josuke Kašivakura, prirodnjački fotograf prenosi lepotu prirode i poruku o zaštiti životne sredine na globalnom nivou fotografišući pejzaže, floru i faunu. Istražuje vezu između fotografa i održivosti kroz priče zasnovane na njegovim doživljajima sa ostrva Borneo i Rebun.

Pre više od 15 godina, bio sam na turi po ostrvu Borneo, smeštenog u Jugoistočnoj Aziji, koju je grupa za očuvanje životne sredine organizovala za potrebe snimanja za časopise. Fotografisao sam orangutane, slonove, dugonose majmune i druge životinje koje su se pojavljivale u obližnjim šumama dok sam dok sam se spuštao dugačkom i čuvenom lokalnom rekom Kinabatangan. Toliko sam uživao slikajući da mi je predsednik grupe za očuvanje životne sredine prišao i upitao me, „Znate li zašto ovde možete da vidite toliko mnogo životinja?“ Nisam znao odgovor na to pitanje. Ispričao mi je da su sa druge strane šume ljudi zasadili plantaže uljanih palmi koje se prostiru sve do kraja zemlje. Rekao mi je da su divlje životinje proterane u preostale šume, pa da je zbog toga gustina populacije životinja toliko velika da mogu sve da ih snimim.

Kada sam to čuo, baš sam se postideo što sam slikao sa takvim uzbuđenjem. Još uvek pamtim kako sam se tada osećao. Onda sam se zapitao da li sam zaista napravio dobar izbor, pošto sam slikao samo ono što je atraktivno. Sledećeg dana smo posetili centar za rehabilitaciju orangutana, gde vode brigu o mladuncima orangutana koji su ostali bez svojih majki. Pogodio me je sam prizor orangutana koje osoblje strpljivo trenira kako bi se ponovo vratili u šumu. To me je inspirisalo da nastavim da fotografišem mlandučad, jer sam imao potrebu da ih na neki način podržim. Kada smo tražili dozvolu za dugoročno slikanje u centru, predsednik grupe za očuvanje životne sredine mi je pomogao da je dobijem. Tako sam proveo otprilike mesec dana slikajući orangutane.

Tropska prašuma na ostrvu Borneo, poznata kao riznica biodiverziteta, skoro da više ne postoji. Tamo gde je bila, sada se prostiru plantaže uljanih palmi sve dokle pogled doseže. Životinje koje su u njoj živele nemaju gde da idu. Ovi mladunci orangutana su silom odvojeni od svojih majki kada je tropska prašuma uništena. Obično se mladunci orangutana prilepe uz majčino telo kako bi naučili šta njihovi roditelji jedu i kako da prežive u krošnjama drveća čuvajući se od predatora. Međutim, mladunci ne mogu da nauče kako da žive u divljini bez svojih majki. Jedini način da postanu sposobni za život u šumi je kroz trening u Centru za rehabilitaciju. Povrh toga imamo promene u životnoj sredini nastale usled promene klime. Zato će nedaće sa ugroženim vrstama verovatno postati još gore.

Sada je sve manje šuma širom sveta. Na ostrvu Borneo postoje plantaže uljanih palmi koje se prostiru daleko iza horizonta, što je po meni vrlo pogubno po pejzaž. Shvatio sam da je takva aktivnost poput cunamija. Plantaže uljanih palmi koje je zasadio čovek šire se polako ka unutrašnjosti ostrva poput talasa plime, dok tropske šume nestaju. Proces sam nazvao „Zeleni cunami“ kako bi kroz slike ovog zastrašujućeg prizora još jednom podsetio sve na posledice rašumljavanja.

Sve je počelo tako što sam bio na planinarenju na planini Riširi, ostrvo Riširi, zajedno sa Kanae Minato, spisateljicom i originalnom autorkom scenarija za film Kita no Kanaria-tači [Hor anđela], čija se radnja odvija na ostrvu Rebun. Kada mi je Minato rekla, „Susedno ostrvo Rebun je takođe prelepo“, to me je zaintrigiralo, te sam kasnije otišao da ga posetim. Penjući se do najsevernijeg vidikovca na ostrvu Rebun, u nekom trenutku sam se okrenuo i toliko iznenadio lepotom predela da sam se zaljubio u ostrvo. Saznao sam da u tom delu postoji naselje, pa sam se ponadao da ću možda pronaći neki prazan stambeni objekat. Dok sam pretraživao kuće na internetu, naleteo sam na jednu praznu u tom naselju. Vlasnik mi je kasnije prodao, pa sam je sam renovirao i stvorio bazu za stanovanje i fotografisanje na ostrvu Rebun.

U početku sam želeo da to sačuvam za sebe i natenane slikam predele. Međutim, zvezdano nebo je bilo neverovatno lepo, a predeli su tokom dana delovali tako jednostavno i slikovito. Postepeno mi se javila želja da podelim takvu lepotu sa drugima i stvorim Međunarodno mesto mračnog neba*. Na ostrvu Rebun postoji preko 300 vrsta planinskih biljaka koje cvetaju, ali ne privlače toliko posetioce, izuzev na proleće i leto. Nadam se da će razni ljudi posećivati ovo mesto tokom čitave godine i da će to postati mesto gde će moći na miru da posmatraju zvezdano nebo. Postoje bojazni da, ako još više ljudi poseti ovu oblast, može doći do narušavanja prirode i masovnog turizma. Stoga je moj cilj da osmislim životnu sredinu u kojoj će ljudi živeti u skladu sa prirodom.

Pošto je širom zemlje izgrađeno toliko mnogo zgrada koje ispunjavaju grad svetlima jačim od zvezda, više ne možemo da vidimo zvezde na nebu, zar ne? Da bismo ponovo videli zvezdano nebo, naprosto treba da pazimo u kom smeru sijaju ta svetla. Vidimo da postoji ideja da se izgrade novi tematski parkovi kako bi se podržala regionalna ekonomija. Smatram ipak da je važnije da vratimo ono što je bilo tu prvobitno. Verujem da će svaki grad postati privlačan ako očuvamo lokalnu lepotu lokacije, čak i ako nema ničeg novoizgrađenog. Želim da se sve više cene stvari takve kakve jesu.

Razmišljao sam o tome šta bih mogao da radim sa mladima. Setio sam se svog rodnog grada, polja i planina iza svoje kuće i krajolika koji su mi ostali u uspomeni. Iako je važno pridružiti se velikom globalnom ekološkom pokretu, ono što možemo odmah da uradimo je da razumemo šta se događa na lokalnom nivou i da to dobro zaštitimo. Kada broj ljudi koji razmišljaju tako poraste na 100, 10.000 i 1.000.000, napori za očuvanje životne sredine će se značajno proširiti.

Nameravam da intervjuišem avanturiste, istraživače i vodiče kroz prirodu koji su se susreli sa promenama u globalnoj životnoj sredini. Želim da prenesem njihove nefiltrirane glasove i izraze dok pričaju o globalnoj životnoj sredini. Zanima me da čujem šta zapravo misle oni koji su na prvim linijama globalnih ekoloških promena.

* Sertifikat se dodeljuje lokacijama koje su uložile izrazite napore da zaštite i očuvaju mračno, prirodno noćno nebo, bez svetlosnog zagađenja.

Zalažem se za ekološki pristup koji Sony ima u proizvodnji fotoaparata. Svuda gde je moguće, ova kompanija koristi sirovine od reciklirane plastike koje je samostalno razvila i izbegava upotrebu hemikalija. Najpre sam posumnjao da će upotreba recikliranih materijala dovesti do slabijih specifikacija. Međutim, kada sam uzeo gotov fotoaparat u ruke, moje sumnje su se u potpunosti raspršile. Uprkos tome što je kompaktan fotoaparat otporan na prašinu i prskanje, nije se štedelo na performansama. Imam neosporno poverenje u Alpha seriju. Sony pravi izdržljive fotoaparate vodeći računa o životnoj sredini. Imam poverenje u održivost i proizvodnju kompanije Sony. (Kašivakura)

Upotreba reciklirane plastike i drugi ekološki aspekti proizvoda kompanije Sony

Proizvodnja kompanije Sony se odvija u skladu sa životnom sredinom

Intervju：Šota Kato（IZNAD PLANINE）
Fotografija：Jukitaka Amemija（intervju）